Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?

Manifest časopisa „Gradac”

1. U konfuznim, mračnim i teskobnim vremenima pojačava se čovekova potreba za simboličkim izražavanjem, kao jedan vid zatvaranja i zaštite duhovnog inegriteta. Sudeći po tome, moram da priznam da ovih sto brojeva „Gradca” gledam simbolično: vidim ovu stotinu kao izvestan gutembergovski mikrokosmos u makrokosmosu kulture jednog naroda, kao malu celinu u okviru jedne velike, doduše još maglovite, celine, a ta pretpostavka sama po sebi podrazumeva kreativnu individualnost, što je pouzdan znak kulture zaokruženosti, koja je, u ovakvim vremenima, pobeda jedne jasne ideje, uspon jednog načina mišljenja, i podvig ukusa manjine u odnosu na neukus većine.

2. Ako pogledamo oko sebe i upitamo se šta je srpska provincija, u periodu vladavine komunizma, dala srpskoj kulturi, sem onih brojnih pojedinaca koji su iz te provincije pobegli u metropole, biće nam dovoljni i prsti na rukama da prebrojimo ona ostvarenja i one ideje koji su imali širi značaj u kulturi ovog naroda. Srpska provincija je prostor koji je ostavljen – ostavljen i zaboravljen – prosečnima i onima ispod njih, uprkos činjenici da kulturu stvaraju najumniji i najdarovitiji. Zbog toga je srpska kultura sva u lomovima.

3. Osnovni pokretač napretka, kako duhovnog tako i ekonomskog, jeste hijerarhija vrednosti. Kako totalitarna društva odbacuju svaku hijerarhiju osim hijerarhije vlasti, u takvim društvima nikada nije postojao kvalitativni kontinuitet u kulturi. Zbog toga što su oni koji su svojim sposobnostima najpozvaniji da formiraju duhovne vrednosti bili u senci hijerarhije vlasti, u našoj kulturi ima više kiča nego u drugim kulturama. Kič je u ekspanziji tamo gde pravila ne određuju inventivni pojedinci, već mase, koje ne poseduju obrazovanje, nemaju razvijen ukus, i ne dosežu do ontološkog, odnosno metafizičkog što je preduslov svim velikim umetničkim delima. Na našim prostorima neumoljivo vlada čovek-kič. Jedan slavni teoretičar kiča je rekao da „čovek lošeg ukusa utiskuje svoj loš ukus i u dela koja sluša, čita ili gleda”.

4. Izraz kultura izveden je iz reči kult, dakle od sakralnog, a koje postoji još od formiranja čovekove samosvesti. Samim tim, kultura jednog naroda podrazumeva „sveto predanje”, duhovno iskustvo svih predaka, a ona je sećanje koje nas, što dalje seže u prošlost, više oplemenjuje i štiti od istorijskih potresa i duhovnih kriza. Vandalsko rušenje prošlosti, koje je doživeo naš narod, i njeno ponovno megalomansko i nekritičko afirmisanje na prečac, potpomognuto političkom zloupotrebom i paranojom, dovodi nas – u ovim vremenima – do opasnosti da, s jedne strane, zauvek izgubimo, u ovoj pomahnitalosti, ono što je najdragocenije u našoj prošlosti, i da, s druge strane, izgubimo i korak sa sadašnjošću i realnošću. Živimo, dakle, u duhovnom somnambulizmu!

5. Put u budućnost mora biti zasnovan na afirmaciji najboljih, najdobronamernijih i najumnijih, a to će se dogoditi samo onda kada se uspostavi hijerarhija vrednosti, na kojoj se temelji čitava kulturna istorija čovečanstva, čitava priroda i vasceli kosmos. Sve ostalo je ideološka opscena i prevara. Sve ostalo je malograđansko liptanje i tupoglavost. Ne zaboravite, večnost curi na sve strane okolo, zaobilazeći nas zatvorene u Vavilonsku kulu totalne pometnje.

6. „Gradac” je pokušaj da se prevaziđe provincijelan način mišljenja, da se uspostavi hijerarhija vrednosti, i da se poštuje sveta prošlost. Čitav naš dosadašnji rad zasnivao se na ovom zavetu, na ovom našem trojstvu, uz povremene promašaje-grehe. Znatan broj čitalaca – taj naš mali svet – koji smo pridobili uz časopis i uz Biblioteku Alef, bila je dobra reakcija na ovakvo duhovno opredeljenje. To je jedini pouzdani znak da smo uspeli. Verujemo da je naš primer kakav-takav putokaz za jedno novo osećanje u našoj kulturi, u kulturi u kojoj će temelj biti duhovnost, inteligencija, imaginacija i snoviđenje.

Branko Kukić

PUTOKAZ

Da li su nam uopšte potrebni književni časopisi? Kad bi se pitala takozvana šira kulturna javnost u nas, odgovor bi bio najčešće odrečan. Razloge možemo lako da naslutimo. Književni časopisi (pridev književni je šifra za sve važnije umetničke discipline i humanističke nauke) u nas i u svetu su, zašto da krijemo, u velikoj krizi, materijalnoj i koncepcijskoj. Mnogi časopisi sa značajnom književnom i kulturološkom misijom su iščezli, označivši samim tim i kraj jedne kulturne epohe. U zemlji najznačajnijih publikacija ove vrste – Francuskoj – decenije su tokom prošlog stoleća bile obeležene uticajnim i nezaobilaznim učinkom časopisa kao što su La Nouvelle Revue française (vodili su ga Andre Žid i Žan Polan), Les Lettres nouvelles (decenijama ga je uređivao bivši nadrealista Moris Nado), Les Temps Modernes (dirigentska palica Žan-Pol Sartr, za njegova života). U Engleskoj je posle Drugog svetskog rata duboku brazdu zaorao časopis velikog međunarodnog ugleda i uticaja Encounter (presudna misija pesnika i esejiste Stivena Spendera). Nijedan od njih već podugo ne izlazi, ali ako se neki povremeno pojavi, o tome znaju samo pojedinci, a i to daleko od nekadašnjeg ugleda.

Moderna vremena su bitno promenila ulogu tradicionalnih književnih časopisa i u nas. Posle Drugog svetskog rata više se nije pojavio čuveni Srpski književni glasnik, ali su zato 1955. godine trku preuzeli Delo i Savremenik koji su svoju istorijsku misiju iscrpli do početka osamdesetih, a potom su odumrli kao i većina drugih časopisa.

Ostali su neki koji su manje ili više nastavili koncept „poštanskog sandučeta” (šema: priče, pesme, odlomak romana, esej). Ima ih i sada, ali to je daleko od nekadašnjih ambicija i bez primetnije misije. Pojavili su se neki novi (Pismo), od teorijskih najbolji je bio Treći program Radio Beograda, ali on je načinio veliku pauzu, ponovo počeo pa stao.

Za sve to vreme u Čačku izlazi časopis „Gradac”, koji je posle uvodnog traženja koncepta, ubrzo našao pogodnu formulu u okretanju monografskim celinama (nema slučajno nabacanih priča, pesama i esejističkog vunovlačarenja). Iza časopisa od početka do danas stoji pesnik i esejista Branko Kukić, intelektualac velike duhovne radoznalosti i obrazovanja, a pre svega monaške posvećenosti zadatku koji je sam postavio sebi unutar naše kulture.

Prošlog leta bio je trenutak da se obeleži značajan jubilej – tri decenije ovog izuzetnog časopisa, sa 150 objavljenih brojeva. Za tri decenije „Gradac” je objavio niz svezaka posvećenih pojedinim piscima i umetnicima, kulturološkim pojavama i civilizacijskim fenomenima. Oni koji su čitali „Gradac” i ređali brojeve u svoju biblioteku, sada imaju dragocenu kolekciju knjiga bez kojih se ne može razumevati moderna kultura i svet današnjice.

Pomenimo da su u koricama ovog časopisa objavljene antologije tekstova na određenu temu (Savremena svetska priča, Svetska poezija danas, Stvaranje moderne drame), monografske celine o piscima kao što su Danilo Kiš, Henri Miler, Samjuel Beket, Bruno Šulc, Luj-Ferdinand Selin, Antonen Arto, Vasko Popa, Žan Žene, Malkolm Lauri, Martin Buber, Viljem Blejk, Danil Harms, Niče, Ernst Jinger, o slikarima Ljubi Popoviću, Dadu Đuriću, Baltusu, o pokretu zvanom Mediala, o stripu (Hugo Prat, Mebijus, Enki Bilal). Čitave hrestomatije su objavljene o pojmovima kao što su smrt, apokalipsa, mistika, pravoslavlje i umetnost, gnosticizam, jevrejska mistika… Dosad su o ovim pojmovima postojale samo šture odrednice, a sada imamo tomove u kojima se kriju mnoga oštroumna i ponekad oprečno postavljena tumačenja. Dogmatizmu i jednom za navek postavljenim teorijskim šemama ovde zaista nema mesta.

Prava senzacija su bili Rečnik imaginarnih mesta, Tajna istorija kulture XX veka, Kumranski rukopisi. Uz sve to Branko Kukić je uspeo da pokrene nekoliko edicija, od kojih je Biblioteka Alef (nazvana po čuvenoj priči Horhea Luisa Borhesa) donela izvanredna dela Borhesa, Beketa, Joneska, Ženea, M. Jursenar, Artoa… Najnovija, Biblioteka Cveće Zla, pokrenuta pre nekoliko godina, objavljuje knjige koje su dugo bile pod cenzorskim makazama, o fenomenima kao što su snobizam, pušenje, gastronomske tajne, kanibalizam…

Avet sirotinje i siromaštva od početka se nadvijala nad kulturni pokret koji označava „Gradac”, ali Branko Kukić sa svojim saradnicima nije nikad pristao da hiljadu razloga za nestanak čaopisa primi kao neumitnu činjenicu. Uostalom, još jednom se pokazalo da u našoj kulturi, nikad poduprtoj konceptom čvrste kulturne politike, od Vuka Karadžića naovamo, mnogi poduhvati počivaju na misionarskoj upornosti i podvižništvu pojedinaca. Na drugoj, pak, strani, posle Drugog svetskog rata dugo se kod nas sa javnih tribina vodio praznoslovni rat protiv metropolizacije naše kulture. Poduhvati kao što je „Gradac” pokazuju da je dilema lažna. Tako je i u ostalom delu sveta, zašto bi kod nas bilo drugačije?

Milan Vlajčić

Pariz, septembar 2006.

160 brojeva „Gradca” je čitava jedna biblioteka!

Pada mi teško da na jednoj stranici kažem sve što mislim o časopisu sa kojim se družim već toliko godina. Tih 159 brojeva, svaki put kad ih vidim u svojoj biblioteci, predstavljaju pravo nacionalno blago.

Samo letimičan pogled na dosad objavljene brojeve svedoči o tome da je taj časopis naša kulturna veza sa svetom umetnosti, književnosti i filozofije, veza koja je dosad neprevaziđena na našem prostoru. Navešću nekoliko naslova koji mi padaju na pamet: brojevi posvećeni Mediali, Danilu Kišu, Dadu Đuriću, Baltusu, Blejku, zatim brojevi o tajnim društvima, alhemiji, čudovištima i vragovima i, naravno, poslednji trobroj o Nikoli Tesli – izvanredan, iznenađujući.

Dizajn „Gradca”, koji je grafički opremio prof. Mile Grozdanić, je neobičan i originalan. Kad se časopis uzme u ruke, zbog njegovog neobičnog preloma odmah se ima utisak da se radi o odabranom, retkom štivu, o nečemu zagonetnom, što budi želju za spoznajom.

Ekipa koju je oko sebe okupio Branko Kukić, posebno njegovi urednici i prevodioci sa savršenim poznavanjem srpskog jezika, služi na čast našoj kulturi. Njihov kreativni entuzijazam izvor je neprestanih iznenađenja. Svaki novi broj iščekuje se sa nestrpljenjem, kao svojevrstan kulturni događaj.

Siguran sam da će i ljudi iz naših kulturno-političkih institucija to shvatiti i da će sa zadovoljstvom obezbediti finansijsku podršku nastavljanju ovog dragocenog kulturnog poduhvata.

Ljuba Popović

Tokom trideset i više godina od svog nastanka, časopis „Gradac” je izrastao u svojevrsnu kulturnu instituciju. U vremenima opadanja svih kvaliteta i kriterijuma, „Gradac” je, uprkos brojnim teškoćama, postojano održavao visok nivo i ravnopravno stoji u rangu časopisa slične uređivačke i programske orijentacije u Evropi i svetu. Njegova, u našoj kulturi jedinstvena uređivačka koncepcija, obuhvata širok spektar najbitnijih fenomena, kako evropske tako i nacionalne tradicije. Serija tematskih brojeva, po kojima je ovaj časopis nadaleko poznat, a od kojih su neki postali kultni objekti i bibliofilski rariteti, tokom proteklih decenija upoznali su domaću publiku sa pojavama, mišljenjima, poetikama, autorima i duhovnim avanturama kod nas do tada nepoznatim.

Kulturna misija časopisa „Gradac” može se kratko sažeti kao širenje duhovnih horizonata i sakupljanje rasutog. Nije preterivanje ako kažemo da je „Gradac” časopis za elitu u najboljem značenju te reči. Čitave generacije pisaca, esejista, slikara i prevodioca, sada već srednje generacije, gradile su (i grade) svoj identitet čitanjem „Gradca” i saradnjom u njemu. Mnogo bitne stvari bi sasvim sigurno bile prećutane ili zaboravljene, da ih „Gradac” nije izneo na svetlo dana. Dovoljno je pomenuti Medialu, intelektualni i umetnički pokret iz šezdesetih godina, koji je otrgunut iz zaborava, prevrednovan i kanonizovan upravo njemu posvećenim, obimnim i studioznim brojem „Gradca”.

Nije preterivanje reći da je tematski broj Savremena svetska priča, koga je priredio David Albahari, predsavljajući najbolja pripovedačka iskustva, izvršio presudan uticaj na modernu srpsku prozu i njen tok preusmerio ka do tada nepozatim temama i poetikama. Osim toga, brojevi posvećeni takozvanim „graničnim temama“ (praznina, melanholija, gnosticizam...) omogućili su obuhvatan uvid u bogatsva svetske duhovne baštine.

Nije nevažno pomenuti ni grafičku kulturu koju „Gradac” brižljivo drži na standardno visokom nivou.

Kulturna mislija „Gradca”, kako je ja vidim, jeste povezivanje duhovnosti i umetnosti istoka i zapada, Balkana i Evrope, vizantijske i zapadnoevropske tradicije, misija koja je zahvaljujući skrupuloznosti urednika Branka Kukića lišena svake tendenciozosti i ideologizacije. U vremenu uskoumnosti, uskogrudosti i ksnofobije koje sprečavaju svaki napredak, „Gradac” kao deo lektire sadašnjih i budućih elita puno doprinsi širenju duhovnih horizonata, sticanju neophodnih znanja i stvaranju evrospkog duhovnog identiteta koji nije u koliziji sa nacionalnim.

Svetislav Basara

Kada se, pre nešto više od trideset godina, časopis „Gradac” pojavio na tadašnjoj bogatoj časopisnoj sceni u Srbiji, teško je bilo pretpostaviti da će u roku od nekoliko godina taj časopis postati (i ostati) jedan od glavnih stožera naše kulture. Zamišljen u početku kao relativno tradicionalno organizovan književni časopis, „Gradac” je, zahvaljujući dobroj uređivačkoj koncepciji, ubrzo zauzeo specifično mesto u našoj časopisnoj produkciji, odlučivši se za objavljivanje posebnih tematskih brojeva. Ti brojevi su gotovo uvek – bez obzira na to da li su bili posvećeni nekom autoru, temi ili antologijskom izboru – predstavljali prava otkrića za čitaoce, jer su sveobuhvatno prikazivali stvaraoce i teme kojima do tada nije poklanjano dovoljno pažnje u našoj kulturnoj javnosti. Tematski brojevi časopisa „Gradac” tvore zadivljujuću biblioteku i mogu se videti na policama pravih ljubitelja književnosti, ali i onih koji se zanimaju za likovne umetnosti, filozofiju, misticizam i alternativna znanja. Osim toga, „Gradac” je upravo takvom uređivačkom politikom pokazao da prave vrednosti mogu da dođu iz tzv. provincije, te da uspešni izdavački potezi ne moraju nužno da budu vezani za velike kulturne centre.

Bogatstvo kulture jedne zemlje blisko je povezano sa brojem i raznolikošću književnih časopisa. Tako je i danas, uprkos sve prisutnijim i uticajnijim virtuelnim svetom interneta. Obezbediti redovno i nesmetano izlaženje časopisu kao što je „Gradac” ne znači samo održati jednu tradiciju, već i omogućiti novim naraštajima književnih i drugih stvaralaca da svojim prilozima doprinesu boljem razumevanju sveta u kojem živimo. Podrška časopisu „Gradac” stoga neće predstavljati samo podršku jednom izuzetnom uređivačkom konceptu, nego i nastojanjima naše celokupne kulture da u vremenu punom izazova zadrži visoko, ugledno mesto koje joj bez sumnje pripada.

David Albahari

Jedan od već legendarnih srpskih časopisa, na koji naša kultura danas može biti samo ponosna, „Gradac” pleni u više vidova. Između ostalih ― promišljenim i strogim izborom priloga ― izvanrednom i dalekosežnom obradom svakojakih tematskih i problemskih okružja, uvodeći nas u kreativne i intelektualne oblasti o kojima često nedovoljno znamo, predstavljajući nezaobilazne stvaralačke profile, predočavajući nam imaginacijske i duhovne projekte koji delotvorno pobuđuju nove ideje i podstiču nove struje u kulturi ovih prostora i našeg jezika ― istinski modernim grafičkim izgledom, pri čemu likovna oprema ne samo da ne guši pristup čitalaca tekstovima nego znalački naglašava njihovu osobenost.

Svaka sveska ovog časopisa je bezmalo delo za sebe, i to nezaboravno. Koliko sam se samo puta sa korišću i zadovoljstvom vraćao čak prilično starim brojevima, i tad nijednom nisam mogao da osetim nikakvu zastarelost. „Gradac” je takoreći časopis za večnost. Pravljen sa ljubavlju i umešnošću, on i od nas zasluženo iziskuje ljubav i spremnost da se prepustimo njegovoj putanji koja daleko vodi, i tako posvedočava svoju dragocenost u našem životu. Bez njega, i srpska kultura i naš život bili bi znatno osiromašeni i neoprostivo oštećeni.

Nesumnjivo je da govorim poznate vam stvari. Preporučujući „Gradac”, želeo sam jedino da podsetim na njih, i to ne vas, nego sebe.

Jovica Aćin

Branko Kukić jedna je od najneobičnijih pojava južnoslavenskih kultura i književnosti. Od 1974. do današnjih dana u Čačku uređuje časopis „Gradac”, koji u posljednjih tridesetak godina izlazi isključivo u tematskim brojevima, malim antologijama umjetnika i mislilaca, umjetničkih i društvenih pravaca, usmjerenja i kretanja. Od broja posvećenog Borgesu koji je izišao sredinom sedamdesetih, slijedio je niz o beogradskoj Medijali, Suvremenoj svjetskoj priči, Apokalipsi, Paracelzusu, Bruni Schulzu, Williamu Blakeu, Danilu Kišu, Harmsu, Mistici, Ernstu Jüngeru, sve do brojeva posvećenih Vasku Popi, Davidu Albahariju, Mladoj Bosni. Osim iznimne i nesvodive kulturološke i književne važnosti projekta „Gradac”, važno je, vjerojatno i mnogo važnije, nešto drugo. Naraštajima čitatelja u bivšoj Jugoslaviji Branko Kukić bio je smjernica u obrazovanju, navjestitelj trendova i običaja, arbitar stila i elegancije. Tako je i danas: znam ljude – a među njima, ipak, najbolje znam sebe – u Ljubljani, Zagrebu, Travniku, koji se i danas, i u svojim srednjim godinama, ubiše tražeći „Gradac”, da im nešto otkrije, da ih uputi, da ih obrazuje. Prije nekoliko godina, u intervjuu za beogradski dnevni list Danas Kukić je rekao: “Formiranje ukusa prvi je korak prema prosvećenom društvu.” Kakvo je opće stanje: četrdeset godina on se bavi uzaludnim poslom. Na kojem smo mu privatno i pojedinačno zahvalni.

Službeni glasnik srpska je varijanta Narodnih novina, visokoprofitna državna tvrtka za proizvodnju formulara, zbirki propisa i taksenih marki. Od vremena vladavine Zorana Đinđića tako zarađeni novac strateški se prelijevao u veliko knjiško izdavaštvo, koje u političkom, kulturnom i estetskom smislu obuhvaća cjelokupan spektar srpskoga nacionalnog meinstrima, a zatim prelazi u radikalni esteticizam. Među urednicima su, recimo, Jovica Aćin i Gojko Tešić, velikani žive nacionalne kulture, a prije nekoliko godina su privolili i Branka Kukića da dođe u Beograd i uređuje ediciju rječnika i enciklopedija svakodnevice. Tako je, u vrlo kratkom vremenu, nastao čudesan, pomalo ekscentričan niz uglavnom francuskih prijevoda rječnika zaljubljenika u vino, u mačke, u sitna zadovoljstva, u Rusiju, u Grčku. Među njima je i knjiga Marija Vargasa Llose “Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku”. Objavljeni su i “Rečnik pakla”, “Rečnik tela” i meni posebno drag i fascinantan “Rečnik kiše”.

Ovom poslu Kukić pristupa jednako kao i uređivanju „Gradca”, akribično slijedeći svoju prosvjetiteljsku misiju, on nastoji popravljati zajednicu i kulturu tako što će je učiniti estetski osjetljivijom. Taman posla da je on neki snob, svilen tip iz provincije, elitist u skupom odjelu, koji se, kada mu dozlogrdi, osami u brvnari usred šume. Branko Kukić je, suprotno, teški radnik, rudar, onaj koji sve važno nosi iznutra, pa će mu svaki ozbiljniji vunbacitelj sumnjičavo zatražiti pozivnicu kada pokuša ući na priredbu koja se održava njemu u čast. Ali u svim izdanjima koja urednički potpisuje ima nečega što je, opet paradoksalno, snobovsko u najplemenitijem smislu riječi. Njegove knjige i brojevi časopisa donose velike čitateljske užitke, jednako su zabavne koliko i pametne, pa ih se iz hedonizma i čita, i drži na policama i traži po antikvarijatima. Toliko mi se puta dogodilo da kupujem „Gradac” s nekom od tema koje me baš nimalo ne zanimaju… U tome se prepoznaju veliki novinski i knjiški urednici: čitatelja uvjere da ga zanima baš sve što zanima i njih.

Miljenko Jergović

Tematski brojevi

U prodaji